МОНАРХИЈЕ У СВЕТУ

                  И ПИТАЊЕ УЈЕДИЊЕНОГ СРПСКОГ КРАЉЕВСТВА




                                       Пише: ВЛАДИМИР Р. ПЕТРОВИЋ




Примарни циљ на дуге стазе сваког припадника српског народа (ма где се налазио) јесте стварање Уједнињеног Српског Краљевства у његовим историјским и праведним границама, онако како је то записано у Лондонском уговору из 1915. године.



У овом тексту износи се једна могућа визија доласка до тог циља.



У свету постоји много монархистички уређених држава. То су, према попису америчке монархистичке организације The Constantinian Society: Тајланд, Уједињено Краљевство (Велика Британија), Антигва и Бардуда, Аустралија, Бахами, Барбадос, Белизе, Канада, Гренада, Јамајка, Нови Зеланд, Папуа Нова Гвинеја, Свети Китс и Невис, Света Луција, Свети Винсент и Гренадини, Соломонска острва, Тувалу, Тонга, Брунеји, Оман, Данска, Бутан, Шведска, Шпанија, Кувајт, Холандија, Свазиланд, Јапан, Линхенштајн, Норвешка, Белгија, Катар, Лесото, Јордан, Бахреин, Мароко, Луксембург, Непал, Камбоџа, Монако и Саудијска Арабија. Такође, Андора има ко-принцеве, Председника Француске и једног шпанског Бискупа, Уједињени Арапски Емирати су федерација 7 емирата и Западна Самоа се понекад описује као уставна монархија.



Монархистичко уређење у српским земљама које својом територијалном организованошћу најприближније одговара садашњем решењу српског, па и балканског проблема, јесте модел по коме је територијално организовано Уједињено Краљевство (Велика Британија) и државе које признају њену Круну. Према овом територијалном моделу и Уједнињено Српско Краљевство може бити организовано тако да оно што је у наведеном примеру Енглеска, у нашем примеру буде Србија, оно што су Велс, Шкотска и Северна Ирска буду Република Српска, Црна Гора и Космет. Такође, оно што су за британску монархију Аустралија и Канада (које признају британску Круну и у којима британска Краљица има Уставом одређена овлашћења), то за Уједињено Српско Краљевство могу бити БиХ и Македонија (које би признавале Круну и Монарха Уједињеног Српског Краљевства и у којима би уставом биле одређене надлежности Круне и Монарха).



Прагматични правни разлози иду у прилог оваквом садашњем решењу. Постоје и други, практични разлози за овакво решење, где ћу изнети економске разлоге. Према америчком писцу Randall-у Dicks-у, из горе наведеног монархистичког удружења у САД, који је темељно, према званичним подацима, проучавао годишње трошкове монархија и република и упоређивао их, закључак је да монархистички уређене државе имају далеко мање издатке за финансирање својих монарха и монархистичког државног уређења, него председничка републиканска државна уређења за издржавање њихових председника и њихових кабинета. Прецизни подаци и упоређења годишњих трошкова монархистичких и председничких државних уређења могу се наћи на сајту удружења The Constaninian Society, на линковима:

http://www.put.com/~monarchy/expense.html

http://www.put.com/~monarchy/expense2.html

Као пример трошкова у монархијама и републикама, поменути господин, наводи да би годишњи буџети монархија Белгије, Данске, Луксембурга, Норвешке, Шпаније и Шведске коштали мање него четири минута телевизијске рекламе током 31. америчког финала у рагбију.

Наравно, наведено решење је прагматична солуција одговарајућа садашњем тренутку (до кога се може доћи дипломатским средствима, стварањем најпре Краљевине Србије), а трајно и једино прихватљиво решење на дуге стазе, које мора бити примарни циљ сваког припадника српског народа (ма где се налазио) јесте УЈЕДИЊЕНО СРПСКО КРАЉЕВСТВО.

KRAJNJE JE VREME ZA KRALJEVINU SRBIJU

           Zasto je krajnje vreme za Kraljevinu Srbiju? Zato sto bi mnogi goreci problemi koji pritiskaju Srbiju bili reseni u kratkom roku. Prvo, bila bi zavrsena stranacka prepucavanja i krojenja Ustava prema sopstvenoj meri. Dalje, po pitanju Kosova i Metohije znatno bi bila pojacana startna pozicija Srbije, jer kao ustavna parlamentarna monarhija ima sasvim drugaciju pregovaracku poziciju nego kao republika. Pre svega, zadatak srpskog Kralja bio bi da pred Generalnom Skupstinom i Savetom Bezbednosti UN, kao unuk Kralja Petra Prvog (koji je povratio Kosovo u sastav Srbije), argumentovano, kratko kaze da Srbija kao ustavna parlamentarna monarhija nudi svim svojim gradjanima, pa i Albancima, sva ljudska prava koja imaju, na primer, Baskijci u Kraljevini Spaniji ili Irci u Velikoj Britaniji, te da Kraljevina Srbija nudi Kosovu i Metohiji i tamosnjem stanovnistvu ni manje, ni vise od onoga sto nudi Kraljevina Spanija Baskiji ili Velika Britanija Severnoj Irskoj. Dalje, Srpska vojska dobija vrhovnog komandanta koji nije clan nijedne stranke i ne vrsi unapredjenja i imenovanja oficira po stranckom kljucu i stranackim kriterijumima, vec prema vojnickim sposobnostima. Zatim, ma koliko to izgledalo cudno – jedna od najvecih stvari koje povezuju Srbiju i Crnu Goru jeste i poreklo srpske Dinastije Karadjordjevica sa prostora Crne Gore, te bi krunisanje srpskog Kralja oznacilo pocetak nove politike prema Crnoj Gori – uske saradnje Srbije sa srpskim snagama u Crnoj Gori, uz uvek odskrinuta vrata za povratak u srpski nacionalni korpus svih Crnogoraca koji shvate ko su im bili dedovi i pradedovi, kao i uvek otvorenu mogucnost ponovnog ujedinjenja Srbije i Crne Gore u sastavu Kraljevine Srbije. Takodje, bila bi otvorena mogucnost da Bosna i Hercegovina dobije status kakav recimo Kanada ima u odnosu na Veliku Britaniju – da za sefa drzave priznaje Kralja Kraljevine Srbije, te bi tako prestala svaka potreba za otcepljenjem Republike Srpske i bio bi stvoren dugorocan mir i stabilnost na tim prostorima. Isto vazi i za Makedoniju, koja bi priznavanjem Srpske Krune obezbedila sebi stabilnost i zastitu od velikoalbanskog ekstr4emizma, ali i aspiracija Bugarske, uz zadrzavanje svoje nacionalne i drzavne samobitnosti. Takodje, samo jaka Kraljevina Srbija moze u medjunarodnoj javnosti aktuelizovati realizaciju plana Z-4, za punu autonomiju Srba u Hrvatskoj. Sigurno je da hrvatska udruzenja u Srbiji mogu dobiti u vlasnistvo rodnu kucu Bana Jelacica u Vojvodini, ali po principu reciprociteta srpska udruzenja u Hrvatskoj moraju dobiti u vlasnistvo rodne kuce Nikole Tesle i blazenopocivseg Vojvode Momcila Djujica, cija su udruzenja registrovana i priznata u celom slobodnom svetu. Zatim, vaspostavljanjem Kraljevine Srbije pruza se trajna garancija u pogledu integriteta i zastite privatne svojine, pa bi bili stvoreni svi uslovi da najvece svetske banke dodju u Srbiju i tu investiraju, kao i da ugledni Srbi sirom sveta uloze svoj kapital i znanje steceno sirom sveta u Kraljevinu Srbiju, jednom reci bio bi otvoren put da se umesto sporim putnickim vozom krene u buducnost ekspresnim vozom zvanim Kraljevina Srbija.

Vladimir Petrovic, udruzenje Unija Monarhista Srbije Nis, 063/74 025 74

OPŠTA DEKLARACIJA O PRAVIMA ČOVEKA

UVOD

Pošto je priznavanje urođenog dostojanstva i jednakih i neotuđivih prava svih članova ljudska porodice temelj slobode, pravde i mira u svetu; 

pošto je nepoštovanje i preziranje prava čoveka vodilo varvarskim postupcima, koji su vređali savest čovečanstva, i pošto je stvaranje sveta u kojem ce ljudska bica uzivati slobodu govora i verovanja i biti slobodna od straha i nestašice proglašeno kao najviša težnja svakog čoveka; 

pošto je bitno da prava čoveka budu zaštićena pravnim sistemom kako čovek ne bi bio primoran da kao krajnjem izlazu pribegne pobuni protiv tiranije i ugnjetavanja; 

pošto je bitno da se podstiče razvoj prijateljskih odnosa među narodima; 

pošto su narodi Ujedinjenih nacija u Povelji ponovo proglasili svoju veru u osnovna prava čoveka, u dostojanstvo i vrednost čovekove licnosti i ravnopravnost muškaraca i žena i pošto su odlučili da podstiču društveni napredak i poboljšaju životni standard u većoj slobodi; 

pošto su se države članice obavezale da u saradnji s Ujedinjenim nacijama obezbede opšte poštovanje i primenu čovekovoih prava i osnovnih sloboda; 

pošto je opšte shvatanje ovih prava i sloboda od najveće vaznosti za puno ostvarenje ove obaveze, 

OVU OPŠTU DEKLARACIJU O PRAVIMA ČOVEKA kao zajednički standard koji treba da postignu svi narodi i sve nacije da bi svaki pojedinac i svaki organ društva, imajući ovu Deklaraciju stalno na umu, težio da učenjem i vaspitavanjem doprinese poštovanju ovih prava i sloboda da bi se postupnim unutrašnjim i međunarodnim merama obezbedilo njihovo opšte i stvarno priznanje i poštovanje kako među narodima samih država članica, tako i među narodima onih teritorija koje su pod njihovom upravom. 

Član 1.

Sva ljudska bića rađaju se slobodna i jednaka u dostojanstvu i pravima. Ona su obdarena razumom i svešću i treba jedni prema drugima da postupaju u duhu bratstva. 

Član 2.

Svakom pripadaju sva prava i slobode proglašene u ovoj Deklaraciji bez ikakvih razlika u pogledu rase, boje, pola, jezika, veroispovesti, političkog ili drugog mišljenja, nacionalnog ili društvenog porekla, imovine, rođenja ili drugih okolnosti. Dalje, neće se praviti nikakva razlika na osnovu političkog, pravnog ili međunarodnog statusa zemlje ili teritorije kojoj neko lice pripada, bilo da je ona nezavisna, pod starateljstvom, nesamoupravna, ili da joj je suverenost na ma koji drugi način ograničena. 

Član 3.

Svako ima pravo na život, slobodu i bezbednost ličnosti. 

Član 4.

Niko se ne sme držati u ropstvu ili potčinjenosti: ropstvo i trgovina robljem zabranjeni su u svim oblicima. 

Član 5.

Niko se ne sme podvrgnuti mučenju ili svirepom, nečovečnom ili ponižavajućem postupku ili kazni. 

Član 6.

Svako ima pravo da svuda bude priznat kao pravni subjekt. 

Član 7.

Svi su pred zakonom jednakii i imaju pravo bez ikakve razlike na podjednaku zaštitu zakona. Svi imaju pravo na jednaku zaštitu protiv bilo kakve diskriminacije kojom se krši ova Deklaracija i protiv svakog podsticanja na ovakvku diskriminaciju. 

Član 8.

Svako ima pravo da ga nadležni nacionalni sudovi efikasno štite od dela kršenja osnovnih prava koja su mu priznata ustavom ili zakonima. 

Član 9.

Niko ne sme biti proizvoljno uhapšen, pritvoren, niti proteran. 

Član 10.

Svako ima potpuno jednako pravo na pravično javno suđenje pred nezavisnim i nepristrasnim sudom koji ce odlučiti o njegovim pravima i obavezama, i o osnovanosti svake krivične optuzbe protiv njega. 

Član 11.

1. Svako ko je optužen za krivično delo ima pravo da se smatra nevinim dok se na osnovu zakona krivica ne dokakže na javnom pretresu na kojem su mu obezbeđene sve garantije potrebne za njegovu odbranu.
2. Niko se ne sme osuditi za dela ili propuste koji nisu predstavljali krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su izvršeni. Isto tako ne sme se izricati teža kazna od one koja se mogla primeniti u vreme kada je krivično delo izvršeno.

Član 12.

Niko ne sme biti izložen proizvoljnom mešanju u privatni život, porodicu, stan ili prepisku, niti napadima na čast i ugled. Svako ima pravo na zaštitu zakona protiv ovakvog mešanja ili napada. 

Član 13.

1. Svako ima pravo na slobodu kretanja i izbora stanovanja u granicama pojedine države.
2. Svako ima pravo da napusti bilo koju zemlju, uključujuci svoju vlastitu, i da se vrati u svoju zemlju.

Član 14.

1. Svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama utočište od proganjanja.
2. Na ovo se pravo niko ne može pozivati u slučaju proganjanja koja su zasnovana na običnom krivičnom delu ili postupku protivnom ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija.

Član 15.

1. Svako ima pravo na jedno državljanstvo.
2. Niko ne sme samovoljno biti lišen svog državljanstva niti prava da promeni državljanstvo.

Član 16.

1. Punoletni muškarci i žene, bez ikakvih ograničenja u pogledu rase, državljanstva ili vere, imaju pravo da sklope brak i da osnuju porodicu. Oni su ravnopravni prilikom sklapanja braka, za vreme njegovog trajanja i prilikom njegovog razvoda.
2. Brak se može sklopiti samo uz slobodan i potpun pristanak lica koja stupaju u brak.
3. Porodica je prirodna i osnovna ćelija društva i ima pravo na zaštitu društva i države.

Član 17.

1. Svako ima pravo da poseduje imovinu, sam kao i u zajednici s drugima.
2. Niko ne sme biti samovoljno lišen svoje imovine.

Član 18.

Svako ima pravo na slobodu misli, savesti i vere; ovo pravo uključuje slobodu promene vere ili ubeđenja i slobodu da čovek, bilo sam ili u zajednici s drugima, javno ili privatno, manifestuje svoju veru ili ubeđenje putem nastave, vršenja kulta i obavljanja obreda. 

Član 19.

Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja, što obuhvata i pravo da ne bude uznemiravan zbog svog mišljenja, kao i pravo da traži, prima i širi obaveštenja i ideje bilo kojim sredstvima i bez obzira na granice. 

Član 20.

1. Svako ima pravo na slobodu mirnog izbora i udruživanja.
2. Niko ne moze biti primoran da pripada nekom udruženju.

Član 21.

1. Svako ima pravo da učestvuje u upravljanju javnim poslovima svoje zemlje, neposredno ili preko slobodno izabranih predstavnika.
2. Svako ima pravo da na ravnopravnoj osnovi stupa u javnu službu u svojoj zemlji.
3. Volja naroda je osnova državne vlasti: ova volja treba da se izražava na povremenim i slobodnim izborima, koji će se sprovoditi opštim i jednakim pravom glasa, tajnim glasanjem ili odgovarajućim postupkom kojim se obezbeđuje sloboda glasanja.

Član 22.

Svako, kao član društva, ima pravo na socijalno osiguranje i pravo da ostvaruje privredna, društvena i kulturna prava neophodna za svoje dostojanstvo i za slobodan razvoj svoje ličnosti, uz pomoć države i međunarodne saradnje, a u skladu s organizacijom i sredstvima svake države. 

Član 23.

1. Svako ima pravo na rad, na slobodan izbor zaposlenja, na pravične i zadovoljavajuće uslove rada i na zaštitu od nezaposlenosti.
2. Svako, bez ikakve razlike, ima pravo na jednaku platu za jednaki rad.
3. Svako ko radi ima pravo na pravednu i zadovoljavajuću naknadu koja njemu i njegovoj porodici obezbeđuje egzistenciju koja odgovara ljudskom dostojanstvu i koja će, ako bude potrebno, biti upotpunjena drugim sredstvima socijalne žaštite.
4. Svako ima pravo da obrazuje i da stupi u sindikate radi zaštite svojih interesa.

Član 24.

Svako ima pravo na odmor i razonodu, uključujući razumno ograničenje radnog vremena i povremeni plaćeni odmor. 

Član 25.

1. Svako ima pravo na životni standard koji obezbeđuje zdravlje i blagostanje, njegovo i njegove porodice, uključujući hranu, odeću, stan i lekarsku negu i potrebne socijalne službe, kao i pravo na osiguranje u slučaju nezaposlenosti, bolesti, onesposobljenja, udovištva, starosti, ili drugih slučajeva gubljenja sredstava za izdržavanje usled okolnosti nezavisnih od njegove volje.
2. Majke i deca imaju pravo na naročito staranje i pomoć. Sva deca, rođena u braku ili van njega uživaju jednaku socijalnu zaštitu.

Član 26.

1. Svako ima pravo na školovanje. Školovanje treba da bude besplatno bar u osnovnim i nižim školama. Osnovna nastava je obavezna. Tehnička i stručna nastava treba da bude opšta, a viša nastava treba da bude svima podjednako pristupačna na osnovu sposobnosti.
2. Školovanje treba da bude usmereno punom razvitku ljudske ličnosti i učvršćenju poštovanja čovekovih prava i osnovnih sloboda. Ono treba da unapređuje razumevanje, trpeljivost i prijateljstvo među svim narodima, rasnim i verskim grupacijama, kao i delatnost Ujedinjenih nacija za održavanje mira.
3. Roditelji imaju prvenstveno pravo da biraju vrstu školovanja za svoju decu.

Član 27.

1. Svako ima pravo da slobodno učestvuje u kulturnom životu zajednice, da uživa u umetnosti i da učestvuje u naučnom napretku i u dobrobiti koja otuda proističe.
2. Svako ima pravo na zaštitu moralnih i materijalnih interesa koji proističu iz bilo kog naučnog, književnog ili umetničkog dela čiji je on tvorac.

Član 28.

Svako ima pravo na društveni i međunarodni poredak u kojem prava i slobode objavljeni u ovoj Deklaraciji mogu biti potpuno ostvareni. 

Član 29.

1. Svako ima dužnost prema zajednici koja jedino omogućava slobodno i puno razvijanje njegove ličnosti.
2. U vršenju svojih prava i sloboda svako može biti podvrgnut samo onim ograničenjima koja su predviđena zakonom u cilju obezbeđenja nužnog priznanja i poštovanja prava i sloboda drugih i u cilju zadovoljenja pravičnih zahteva morala javnog poretka i opšteg blagostanja u demokratskom društvu.
3. Ova prava i slobode ni u kom slučaju ne mogu se izvršavati protivno ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija.

Član 30.

Nijedna odredba ove Deklaracije ne može se tumačiti kao pravo za ma koju državu, grupu ili lice da obavlja bilo koju delatnost ili da vrši bilo kakvu radnju usmerenu na poništenje prava i sloboda koji su u njoj sadržani.